Srpski književni glasnik

ИРА: 249 Преда мном сто орахов; на њему неколико чаша, мало даље хартија за писање, стакло с мастилом и пером, неколико свезака «Отаџбине« и «Рада<, «Париз у Америци«, и још две три друге књиге. Покушах да читам, али не иде; покушах да пишем нешто, причу, песму, шта буде, покушах да радим ма што, — бејах запазио да кад год сам због нечега тужан или забринут, па узмем да радим шта било, одмах ме туга прође п на све заборавим: али сада видех да не могу ништа да радим, да нисам у опште способан за ма какав рад. Све ми беше мрско, или, боље, ни за шта немађах воље; обузела ме нека тромост, мрзовоља, шта ли7 те ми ни до чега не беше. Осећах само како ми се из груди, из сред срца као нека тужна жица испреда у висину, у ведар дан, са плавим, лазурним небом високо, високо горе, и јасном светлошћу у целом простору... |

Изађем на доксат. Преда мном моје лепо село са својим раштрканим кућама и густим воћњацима. Гледам тамо где је њена кућа; али од густих шљива не могу да видим ништа... Из даљине, с њива, допире отегнута жетелачка песма; звони чиста и јасна, па онда престане... На махове тек чујем живахан глас вуге доле у потоку, у густом грању, или запева по неки петао тамо у селу... По том опет завлада тишина, она летња сеоска тишина у подне, кад сунце пече с ведрог неба, а поветарца ни откуда... Пођем на једну, пођем на другу страну, па се вратим, не знајући ни куда ћу, ни шта ћу...

Најзад обух ципеле, навукох капут врх кошуље, и метнух шешир на главу, "па се онда спустих низа страну у поток, прескочих ограду од врљика, и пређох на другу страну потока. Сунце пече, нигде никога... Полако и опрезно станем се красти уза шљивар, док не изађох горе, у врх, близу њене куће. Бела, лепа кућа, мало као грањем од шљива. заклоњена, али се опет лепо види. Пред њом и око. ње нигде живе душе. Све се то, мора бити, разишло по раду.

Стајах ту неколико тренутака, и гледах ту кућу, па-