Srpski književni glasnik

250 СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

жљиво и расејано у исто време. Онда дубоко уздахнух. Где ли је, шта ли ради 7 Да ми је да је видим само, да видим само да промакне, да видим крај од оне њене окрзане црне сукње, крајичак од опанка на нози њеној, крајичак од мараме на њеној глави... Да ми је да само то видим!... Али се вратих кући не видевши је.

А кад би у вече, кад се сунце спусти тамо. за брдо, u паде хладовина, ја стајах на доксату и, гледајући румено небо на западу, гледајући сјајне златне облаке кроз. густо, лиснато, скоро црно грање, слушах жагор што обично у вече узавре селом, обраћах пажњу на најмањи шум, на најслабији глас, не бих ли само сазнао где је она... | Лепо је и весело у селу кад наступи вече. Дању се разиђе све по раду, и људи и жене, чобани отерају стоку да пасе, те нигде живе душе. Међутим, у вече, сокаци оживе. Једни чобани дотерују овце, други говеда, радници долазе из поља, те се, које од блејања оваца, које од рике говеди и узвика чобана, које опет од пееме радника, диже таква галама да изгледа као да село ври... Ја селушах цео тај жагор, обраћах пажњу на најмањи шум, на најслабији глас, не бих ли сазнао, где је она...

Тако проведох, колико се сећам, пуна три дана. Трећег дана у вече отац ми рече да сутра дан идем с колима у варош, тамо где сам учио школу, те да покупујем неке ствари за кућу. |

Џораним 8ODOM, и стигнем у варош доста рано; п покупујем. све што ми отац наручи. Купих осим тога једну повећу кесу бонбона. Ма да ме нико не питаше шта ће ми толики бонбони, ма да сам и дотле куповао Ba млађу браћу, ипак ми се учини да је потребно да кажем човеку који ми измери бонбоне да купујем за дечурлију код куће, Чим одем, рекох, одмах ће да траже, па ако не купим, онда боље да се не враћам. «Тако је», рече ми човек, II не обраћајући, по свој прилици, пажње. ономе, што му. ја испричах.

На улици сретох једног од својих другова, неког Николу, с којим сам врло лепо живео. Беше то један врло