Srpski književni glasnik

ки eo MN Ни 951

жив срчан младић, крунних плавих очију, · фина, нежна лица, — беше господско дете, — лепо се носио увек, и брбљао и сувише.

Свратимо у једну кафану да попијемо чашу пива, и брзо зађосмо у врло жив разговор. Он ми стаде. причати неке своје љубавне доживљаје, а онда ме одједном запита:

«Да се ниси и ти заљубио у коју тамо у селу

Мора. бити да сам на: то сав поруменио у лицу, јер ме он сад стаде испитивати каква је, да ли је лепа, црноока7 и тако даље.

Кад му пспричах еве, али само праву истину, без икаквих уметака, он ме стаде корети и називати ме плашљивцем.

«Да. сам ја на твоме месту, ја бих до сад...» Он пзусти неке речи, које ме увредише до дна срца; он упрља пкону ерца. мога!

Више тако што нећу: да чујем од тебе! рекох... Не мислим ја тако о њој. Ја мислим... ја мислим о њој друкчије, ја мислим...» Хтедох још нешто да кажем; хтедох да му одам тајну коју на дну срца чувах, али он ме прекиде даљим. говором.

И тако се ја п он, дечурлија још. голих наусница. разговарасмо о томе прилично дуго, као какви зрели момци При растанку он још. једном изјави да жали што он није на месту моме.

«V осталом. могу ти врло лако доћи», рече пружајући ми. руку.

— Па оно...» почех се снебивати не знајући, шта да му кажем. На мах осетих још. 'унапред да би ми његов долазак мојој кући био непријатан.

«Збогом! рече и рукова се са мном... Видим колико је сати. Не бој се! Нећу ти је отети. Чувај. је само од другог, ако већ...»

Штрецну ме, у срце ова. његова. последња: реч.

После ручка, не часећи ни часа, седох на кола, и одјурих кући. Бич је чешће пуцкао преко коњских леђа.

Путем мишљах о њој, мииљах. много, и час по час