Srpski književni glasnik

959 Српски Књижевни ГЛАСНИК. пипнуо бих се руком споља по џепу, да видим да ли ми стоје бонбони.

Кад стигох кући, чим се скидох с кола, одох те сакрих кесу с бонбонима у једној малој собици, што је одмах до оне где обично седим и радим; сакрих је дубоко међу неке старе књижурине и испретуране новине, да је не би могао нико приметити. |

Кад се вратих отуда, најмлађи брат стаде се вртети око мене, ишчекујући да му дам «боне»; бејах га навикао да из вароши никад не долазим празне руке.

«Јеси ли му купиог7 упита ме мајка, не могавши већ више да гледа братића како облеће око мене.

— Нисам, рекох.. Заборавио сам».

Бејах одиста на њ заборавио, и беше ми криво што се не сетих да бар из оне кесе одвојим мало. Могао сам то и сад учинити, али се бојах, да не будем у намерама својим ухваћен, и тако братић оста без бонбона. Кад мајка виде да братићу не могу ништа дати, она оде у собу, и донесе неколико груменова од раније купљеног шећера, џа ми их кришом спусти у џеп.

«Подај му! рече ми; знаш како сп, кад сп био мали, волео кад ти неко донесе из вароши

Узех, те му дадох, а он стаде све да подиграва од радости. Осетих у души грижу савести, неки тежак прекор, али за мало. То ме прође, и ја упитах мајку, да ли данас имамо радника.

Одговори ми да немамо, али да ћемо сутра имати: једни ће денути пожњевено жито у стогове, а једни опет, бар њих двоје, требаће да дожњу оно мало шпенице, што је још остало непожњевено.

Мене. ова вест He обрадова ни мало, јер процених одмах да Гила сутра неће бити. Они што ће денути биће све људи, пошто жене не раде тај посао; а оно двоје што ће жњети вероватно да ће бити жене тих људи; а ако и не буду, ипак је врло мало било вероватно да ће бити и Гила.

Међутим испаде онако како сам ја могао желети.