Srpski književni glasnik

ГИЉА. / 253

Једна жена, за коју је отац мислио да ће поћи да жње, одговорила. је по Сими да не може доћи. Отац се вајкаше, шта ће да ради.

»Па да зовнем Гилу, промуца Сима.

— А да ли ће хтети она“ упита отац.

—- Па да видим. Ако не хтедне, ништа и није» И оде да је зовне.

Ја одједном осетих неку нежност према Сими; тако ми дође мио тада!

C највећим нестрпљењем очекивах да се Сима врати. И не постоја много, и он се врати.

«Хоће ли пита отац.

— Хоће, одговори Сима.

— Што да неће, кад јој се плаћа, приметих ја, трудећи се да ме глас не изда. Море, дете, тешко је сад наћи радника, одговори отац.

— Чудо, да она ради под надницу», примети мајка.

Настаде кратко ћутање после ових речи мајкиних. Да ли што нас те речи нагнаше да мислимо о томе што

1

она рече, или тек онако случајно, нисам могао знати: али мени у души нешто задрхта, осетих неко страховање У души, да мајка не назире оно што сам ја тако опрезно крио.

NI

Сутра дан мени паде у део да однесем ручак Гилп пооној другој жени, што ће с њом жњети, п према Haредби очевој да тамо код њих цео дан останем, те да пазим да раде, како би се пожњело све опо што Je заостало. Разуме се да сам једва дочекао да стигне време ручку. Кршпом одох у ону малу еобицу, и отуда изваднх пуну шаку бонбона из оне кесе, па онда узех што је мајка за ручак спремила, и одох.

Дан не бете тако ведар. Дувао је доста јак јужни ветар и носио неку сумаглицу, те небо изгледаше некако