Srpski književni glasnik

254. СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

магловито, а сунце сијате само. као сјајан колут: Но ја сам био весео ни расположен како“ само може бити.

Успут смишљах шта ћу да кажем кад стигнем тамо, њима, на њиву; требало би, мишљах, да. је задирнем за нешто, да је мало збуним.: И бејах. смислио; али кад бтигох ваборавих: Не иенаде: онако 'како сам мпеолио.

«Зар тебе нађоше да носпш ручак“ пресрете ме Гила.

— Што... Зар би: волела, да је WO други“. одвеза ми се језик на мах. = = На и да волим баш... 1Ито% рече: она и упре своје црпе очи у мене; па ме“ неколпко тренутака, тако He трепћући, гледаше, а осмех JOJ ђаволеки · трепташе на лицу. :

Спустих бно'што. бејах донео; дође MIM TO пекако згодно у оној забуни од њена погледа.

« Ајде, рекох, те ручај, па воли кога хоћеш.

— Право велши, рече она жена што је заједно с Гилом жњела, и погледа ме некако милостиво. Беше то жена неког 'Вукића, по имену Милица, онде из нашег села, што се удала јопт када сам ја пошао у школу, те имађате сада већ четворо деце. Беше она нарави тихе и благе, и пначе пуна милоште; те се осећах крај ње као крај. рода свога.

Из бисага извадих и пљоску с ракијом.

Сунце је пекло са осмољеног неба, ветар јужни нихао је високу клонулу траву на међи и још оно мало заостале, непожњевене – шпенице, а ми смо полако јели и обређивали се пљоском.

Пошто“ ручасмо, Гила прибра кашике и остало, п остави у бисаге, а лонце с јелом обеси о грану. Ја сам је пратио погледом. Пошто све повриш, она леже на траву, као оно пре у ливади, и уздахну.

«Шта. тп је! рекох ишчуђавајући се.

— Ала би се слатко спавало! рече, и погледа Me.

— Па да сниваш о коме ти је мило, примети Милица, и 'враголасто се осмехну. погледавши- у мене,