Srpski književni glasnik
ВА иконом. ~” 255
— Да је о једном што га ја знам, рекох ја. Помислих на Алексу. Ћин
Гила се пеправи, и седе, па ме стаде запиткивати за кога мислим. Али ја јој не хтедох одмах казати; налазио сам некакво уживање у томе да се она мучи погађајући за кога мислим. Она стаде ређати све момке. једног по једног, помену и Стеву, Симиног брата, али њега, Алексу, не помену. |
А'“'онда, као мазећи се:
«Што ми не кажеш рече. И како сеђаемо близу једно до друго, обиену ми се обема рукама о лево раме, упре своје очи у моје очи чекајући на одговор.
Очи јој црне просто гораху; усне порумениле, а једру јој снагу осећам пепод танке беле кошуље, коју као да за тај дан беше нарочито обукла.
Посматрајући је, одговорих јој више несвесно:
«Шта да ти кажем“
— Па то што те питам, рече након кратког ћутања, гледајући ми непрестано у очи.
-- Не знам», рекох. И збиља, ја не знађах у том тренутку о чему беше говор, не зпађах ништа! п само осећах, неодређено, нејасно, неки метеж у себи.
Милица прену у смех, а Гила се одвоји од мене, и
седе мирно. (Наставиће се). Б.АБ-—виЋ.
ЗА РИКОН ОМ, ХШ.
Расколник се подиже на лакат, очи му пламтијаху, да сам
r
Ha не могавши да отрпи, прекиде приповедача заврши:
И, знаш, кад се та девојка гурне у ожицу, одмах изговара срамотне речи.
До душе, ми речи никаквих He 'чусемо, — рече Савин,