Srpski književni glasnik

ВА иконом. ~” 255

— Да је о једном што га ја знам, рекох ја. Помислих на Алексу. Ћин

Гила се пеправи, и седе, па ме стаде запиткивати за кога мислим. Али ја јој не хтедох одмах казати; налазио сам некакво уживање у томе да се она мучи погађајући за кога мислим. Она стаде ређати све момке. једног по једног, помену и Стеву, Симиног брата, али њега, Алексу, не помену. |

А'“'онда, као мазећи се:

«Што ми не кажеш рече. И како сеђаемо близу једно до друго, обиену ми се обема рукама о лево раме, упре своје очи у моје очи чекајући на одговор.

Очи јој црне просто гораху; усне порумениле, а једру јој снагу осећам пепод танке беле кошуље, коју као да за тај дан беше нарочито обукла.

Посматрајући је, одговорих јој више несвесно:

«Шта да ти кажем“

— Па то што те питам, рече након кратког ћутања, гледајући ми непрестано у очи.

-- Не знам», рекох. И збиља, ја не знађах у том тренутку о чему беше говор, не зпађах ништа! п само осећах, неодређено, нејасно, неки метеж у себи.

Милица прену у смех, а Гила се одвоји од мене, и

седе мирно. (Наставиће се). Б.АБ-—виЋ.

ЗА РИКОН ОМ, ХШ.

Расколник се подиже на лакат, очи му пламтијаху, да сам

r

Ha не могавши да отрпи, прекиде приповедача заврши:

И, знаш, кад се та девојка гурне у ожицу, одмах изговара срамотне речи.

До душе, ми речи никаквих He 'чусемо, — рече Савин,