Srpski književni glasnik

256 СРпски Књижевни Гласник.

Андреја Ивановић ћутке п замишљен потресе главом. Охрабрен његовим изгледом, расколник поче страсно:

— Па то, брате, што он прича !!.... За свакога је јасно да је то било божје знамење, да он, отац, не може више трпети њихово место. Завоњало одвише!

Котао 'закипе. Савин га измаче иза ватре и за тим поче својим одмереним гласом:

— Али ваља, брајко, погодити и на што се знамење односи. Видите, истина је што каже да је ово знамење било. Видели сте, можда, црквицу код манастира. Ранијих година онде је био вертеп. Сутра ће се, пошто се разиђе вашар, искупити онде тушта и тама Мордвина. Пре, а то није банк тако давно било, они су онде имали игралиште; девојке би коло водиле, песме певале, а момчадија свирала у хармонику п у свпрале.. Све. је то, значи, било до самога манастира, и, наравно, незгодно. На то пгралиште једног дана дође некаква девојка туђа. Мордвини сви у белом, а ова девојка у црном оделу и само белом марамом повезана. Дошла. је она, па стала на сред игралишта, опустила руке низа се п загледала се у једну тачку. Чија је, не зна се П ноћ дође, а она — ни с места. Најпосле, хоћете ли веровати, наше жене зором потерале краве... И гле чуда: стоји девојка на пољани као какав кип; сав, народ поплашила. Неки јој почну прилазити п питати: «Шта је, девојко, за што стојиш ту» Она ни речи. Видеше да то није проста ствар. Дође писар Воронин, свукоше девојку с места, после чега она стаде казивати, како је изашла на игралиште и на једанпут видела да је све око ње пропало у земљу... «Само ја јадна стојим на малом месту и немам куд да корачим.. А икона се небу винула...»

— Ero. видите! — прихвати расколник. — То је и сувште јасно да њихово место ту не може остати...

Андреја замишљено потресе главом и рече Ивану Савину:

Онда, како ја видим, ваша ствар стоји рђаво, те још како..,