Srpski književni glasnik

ЗА ИКОНОМ. 261

непоколебљиво уверење и очигледна петинитост, - CBO то скупа. учинило је на варошанина. сплат утисак. Он се пехотично. подао верском осећању, чудесима непосредном ошитењу са тајанственим силама. природе. А међутим Је код мене, обичном. осетљивопћу свих живчаних људи, опажао сасма друго VMMHO расположење, такође непокслебљиво, — IM TO Je реметило целину његових утисака. Пије могао одређено формулипеати своја. питања. на изазивања. ипсам му одговарао, те је се тога Хидреја Ивановић нешто мрмљао себи под нос MI љутито се памештао крај колебе. |

— Шта, Андреја. Ивановићу, зар нећемо поћи

— Куда хитате! — прогунђа.

Не без пзпепађења. опазих да се он. обично иштахан и пеуморан, сад. миче лепиво т пекако тешко. Због тога сину у мени сумња, да се се њим није што MHODO збило, приликом. одласка. познанику у Спвуху.

He одговорих му. Било ми је пријатно тшврљати по овим. пољима, не бринући се пне мислећи о том, да ли ћемо у одређено време стићи на уречено препоћшите или тумаратит по ноћи које куда.

Аидреја Ивановић vopso saxpwa. Беличасти сељак, који је однекуд из далека. путовао, презаше коње: бекетчици, прекретивиш ее, поседаше око котла, до мене Допираше њихов лаган разговор. Иепрва ce romop врзао око некаква два IIO рубља по новим шинама за точкове недавно купљених кола. Но поеле неког времена. кад се лишће клепово, у које сам гледао, поче развлачити и прелазити у некакав неодређено зелен наслоп. који се епуттао са евих страна око мепе, од два гласа одвоји баритон. Ивана. Савина. Ош је говорио о нечему развучено. дуго, монотоно. Речи. не памтим. сећам се само да ми је испрва. било емешно, а поеле необично. Осећао сам. како поступно с нестајањем испред мојих очију зеленог паслона, све шите и виле. падам под власт. Ивана Савина. И на једаред видим некакво необично пебо, ни налик ономе, које сам мало час гледао, по којем се шетају не-