Srpski književni glasnik

9692 СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСПИК.

какви смешни облаци, као стадо магле, које гони Андреја Ивановић с једног краја на други размахујући великим рукама. Знао сам још толико да ја све то гледам нечијим туђим очима. После се све ово још више помрачило; негде је у даљини пламуцала ватрица у ћелији калуђера — врача, за тим полетео змај праскајући као што праска пожар сувих грађевина, п најпосле се показала девојка у црном оделу и белој марами Чим се она појавила, земља је задрхтала од некаквог потмулог удара у даљини. «Беда! — рекох себи гласом Ивана Савина, — сад поздраво морамо потонути.« И одмах одлучим сам у себи, да ће најпаметније бити... да се пробудим.

NV.

И пробудих се. Траповесан, ncupBa He MOPOX IIOPOдитп где сам, шта мп је и због чега не могу да се макнем с места... Нада мпом је трептало кленово лишће, али неозарено сунчаним зракама у чистом плаветнилу, него бледо оцртано на мркој основи. Грдан се облак помаљао преко шуме п све се више пирпо, пружајући небом своја крила. Испод њега дува ветар на махове и негде у даљини. гуди грмљавина.

— Устајте брже, Андреја Ивановићу, ваља бар до села стићи.

Ватра. се угасила. Бекетчици поспали у колеби. Пролазници се сви разишли. Било је доцкан и спремала. се олуја. Андреја Ивановић пробуди се, протрља очи, и поче будити некаквог сељака, кој Je спавао поред колебе. Мора. бити да се нама пришљамчио, кад смо већ заспали.

Сељак нешто промрмољи п диже се,

– Дижи се, стрико, јер ћеш покиенути.. КЕ, долази ми познат. Негде сам те виђао..

Сељак зашкиље очима и стидљиво одговори:

— Па нигде на другом месту него у Сивухи.

Јесте, јесте у Сивухи!. А. донустите, драги, да знам за што ви мене пстукосте, какав може бити узрок томе“