Srpski književni glasnik

Paaa. 87

теби. Чула сам ја све. Ти мислиш за оног >; она изговори моје име. Престадох да дишем.

Гила. ћуташе.

«Je л' да знам7 КЕ, моја несретнице, ништа од тебе!.. И она се наједанпут промени у лицу. Беше дотле весела.

— Сад како Бог рекне! рече замишљено Гила.

— Кајаћеш се! Далеко сте вас двоје једно од другога као и небо и земља. Чувај се ти њега!

— Шта имам да се чувам! Зар је оно моја врс7 Он је још дете... И Гила удари у смех. Као да јој беше смешно како ова жена може још и да помисли да она, Гила, и мисли што озбиљно о својим односима са мном.

—- Дете, али чувај се ти од њега, кажем ја теби!»

Гила опет удари у смех.

«Не познајеш ти њега. Преко девет вода да га преведеш жедна. Израсло само онако, а младо. Млађи је од мене».

Она жена поћута, поћута, а онда се накашља.

«У здрављу! рече Гили.

— У здрављу! рече Гила, и пољуби је у руку.

— Да поздравим Алексу г%

Гила. ћуташе.

«Је ли, ђаволе, што ћутиш 2...

— Па поздрави га!» рече Гила и засмеја се некако CTIJUBIBO.

Растадоше се, и она жена прође поред мене, а Puna убрзаним кораком врати се натраг.

Неколико тренутака остао сам непомичан на своме месту, под леском, са чудним мислима у глави. «<Дете!.. зар је оно моја врс'.. Поздрави га!...» Те речи некако чудно звоњаху у мојој глави. «Поздрави га!..» Да ли то баш она рече7 Скочих и појурих лугом не знајући ни сам где ћу ни шта ћу. Настаде ми нека збрка од појмова у памети. Осећах само потребу, и то одмах, за неким објашњењем с њом, Гилом. Појурих тамо, на ону страну куда она оде, закачињући панталонама о жбуње. Али она беше већ далеко одмакла, а ја даље нисам смео, јер настајаше