Srpski književni glasnik
Paaa. 87
теби. Чула сам ја све. Ти мислиш за оног >; она изговори моје име. Престадох да дишем.
Гила. ћуташе.
«Je л' да знам7 КЕ, моја несретнице, ништа од тебе!.. И она се наједанпут промени у лицу. Беше дотле весела.
— Сад како Бог рекне! рече замишљено Гила.
— Кајаћеш се! Далеко сте вас двоје једно од другога као и небо и земља. Чувај се ти њега!
— Шта имам да се чувам! Зар је оно моја врс7 Он је још дете... И Гила удари у смех. Као да јој беше смешно како ова жена може још и да помисли да она, Гила, и мисли што озбиљно о својим односима са мном.
—- Дете, али чувај се ти од њега, кажем ја теби!»
Гила опет удари у смех.
«Не познајеш ти њега. Преко девет вода да га преведеш жедна. Израсло само онако, а младо. Млађи је од мене».
Она жена поћута, поћута, а онда се накашља.
«У здрављу! рече Гили.
— У здрављу! рече Гила, и пољуби је у руку.
— Да поздравим Алексу г%
Гила. ћуташе.
«Је ли, ђаволе, што ћутиш 2...
— Па поздрави га!» рече Гила и засмеја се некако CTIJUBIBO.
Растадоше се, и она жена прође поред мене, а Puna убрзаним кораком врати се натраг.
Неколико тренутака остао сам непомичан на своме месту, под леском, са чудним мислима у глави. «<Дете!.. зар је оно моја врс'.. Поздрави га!...» Те речи некако чудно звоњаху у мојој глави. «Поздрави га!..» Да ли то баш она рече7 Скочих и појурих лугом не знајући ни сам где ћу ни шта ћу. Настаде ми нека збрка од појмова у памети. Осећах само потребу, и то одмах, за неким објашњењем с њом, Гилом. Појурих тамо, на ону страну куда она оде, закачињући панталонама о жбуње. Али она беше већ далеко одмакла, а ја даље нисам смео, јер настајаше