Srpski književni glasnik

88 СРпПпски Књижевни ГЛАСНИК.

чистина, па би ме ко видео, а после већ... Чуо би и отац... То ме као у неколико и расвести; дођох мало к себи, и вратих се натраг, па пожурих уз поток к Сими.

Кад стигох тамо, а Гила стоји крај плота, и разговара се с њим.

Наиђе на ме неко чудно расположење, осећај неког чудног детињастог упорества, неког ината, пркоса, шта m? Охладнех наједанпут према њој. Нисам хтео ни да је погледам!...

Чух где ми, као шалећи се, довикну:

«А где си ти, ђаволе%

Учиних се да је не чујем.

«Je ли, море % опет ће она.

Опет ћутим, и гледам преда се, као да тражим нешто, а у исто време хоћу, и налазим неко задовољство у томе да она види и позна да ја видим и чујем њу, али да се нарочито правим да је не видим и не чујем.

«Зове те Гила», рече ми Сима.

И опет ћутим.

«Што се не одзовеш 2

— Ти гледај своја посла!» рекох му набусито.

Он ућута, па настави свој посао.

«Шта. му је7 обрати се Гила опет Сими.

— Ако ти знаш, то п ја», рече он. Затим се диже и оде кући неким послом, чини ми се да донесе секиру, те да поправи ограду, шта ли или тек да се само уклони, и да остави нас двоје саме.

Је ли море, Богдане!»

Не могох се више претварати. Дигох главу, M погледах је.

« Шта. је7 упитах је хладно.

— Што си љут%

Не сломи ме ни поглед њених очију HM осмех Ha лепом лицу њеном.

(Што сам ја љут, рекох јој хладно, скоро презриво, с намером да је увредим, то је моја ствар, и никога се више не тиче, а најмање онога који пита».