Srpski književni glasnik

86 СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

Подвукох се под једну густу леску, па чеках. Гране од леске додириваху земљу, а близу стабла мирисаше бокор копитњака.

Наједном чух отуд путем неки жубор и трупкање ногу. «Оне су», помиселих и подигох полако главу, па погледах... И, заиста, беху оне. Могао сам и једну и другу лепо да видим. Жена која иђаше с Гилом беше једна остарија жена коју раније још познавах, а која беше неки род оном Алекси, тетка, шта ли му беше.

Кад се приближише мени, оне се зауставише.

«Да се вратим ја, рече Гила.

— Што Испрати ме још мало! поврати она жена.

— Не могу, не могу више. У здрављу! Ко ће, после, мене да испрати7 Мене страх саму да кроз овај луг пролазим.

— Па ништа. Кад те баш толико страх, зовнућемо Алексу, нека те испрати.

— Море, каки Алекса. Већ нема. Поздрави ти њега, да се он ни мало не нада».

Она. жена загледа. јој се у очи.

«Баш си луда, рече она Гили. Ти бољу прилику. не можеш наћи, па сад гледај. Онолико имање, а нигде никога, ни оца ни мајке, — само вас двоје. А он какав је, није што ми је род, већ знаш и сама. Живела би царски код њега».

Гила ћуташе, и загледаше рукав од кошуље на десној руци, m чупкаше један кончић. Она као да немађаше ништа. противно да каже овоме што ова жена — ах, ова ми жена дође тако мрека! — њој, Сили, остављаше на размишљање. Она као да и сама дељаше мишљење ове жене.

«Расмисли ce добро, опет ти кажем. Кајаћеш се, здравља. ми, ако не пођеш за њега.

— Ама, лако ћемо за то. Има времена.

Има времена, али човек неће да чека. Па ко га наморава да чека — Ене, сад. Ама чујеш ти, ђаволе! Знам ја шта је