Srpski književni glasnik
Г ИЛА. 89 Њој запгра жалостиван осмех на лицу. Осећах да је ударам острицом по сред срца, као и себе што ударах.
«Шта је теби, истина... Ти си љут на мене%
Глас јој задрхта.
«A што ти водиш рачуна још и о томе, да ли сам ја љут на тебе или не%
Али она се учини као да и не чу ово што рекох.
«Знам и зашто си љут на мене, али ја нисам крива.
Кад ти кажем, видећеш и сам. Није се могло. : — Шта се није могло % рекох јој без осмејка, правећи се да не разумем о чему она говори, и гледајући је хладно, озбиљно, од прилике онако као што се гледа непријатељ.
Она збуњено обори очи, па стаде ломити прете на једној руци:
«Нисам могла. Хтела сам да дођем, али нисам могла, живо ми што ми је најмилије».
Глас јој дрхташе мало јаче него ли мало пре.
Погледах јој право у очи, и чеках да ми се поглед сусретне с њеним.
«А дошла би да си могла7 упитах је као с неким подемехивањем.
— Па зар ти нисам обећала!
— Обећала'...»
Ја хтедох још нешто да речем, али она диже очи, погледи нам се сусретоше, и ја ућутах. Гледасмо се неколико тренутака ћутећи, и ја наједном осетих како ми око срца ледена кора поче да се крави, те с тога OOOрих очи.
«A зар ти можеш да што озбиљно обећшии мени 7> промуцах, и потрудих се да је опет погледам...
И погледах је. Она ме некако жалостивно, и са неким страхом гледате. Дође ми је одједном жао, дође ми за тренутак. да јој паднем на груди, па да се слатко исплачем. Али то осећање не потраја дуго; у мени се опет јави онај чудни поносе, онај чудни пркос. Стеже ми се срце.
«Гиле, рекох неким промењеним гласом — и сам се