Srpski književni glasnik

ЕВГЕНИЈА ГРАНДЕ. 97

гађајима ове приче; али по слици дворнице, у којој се огледао сав домаћи раскош, може се унапред наслутити голотиња горњих спратова.

Године 1819, пред вече, у половини месеца новембра, Велика Нанона наложи ватру први пут. Јесен је била врло лепа. Тај дан беше свечан дан, за који су врло добро знали и Кришовљеви пи Грасенови. Зато су се ови супарници и спремали да дођу, наоружани од главе до пете, да се сукобе у дворници и надмаше једни друге у доказима пријатељства. У јутру, цео Сомир беше видео госпођу и госпођицу Гранде, које су у пратњи Наноне ишле у парохијалну цркву на службу, и сви се сетише да је тога дана рођендан госпођице Евгеније. Зато бележник Кришо, опат Кршпо и г. Код Бонфона, кад су од прилике мислили да су Грандеови вечерали, похиташе да стигну пре Грасенових, те да честитају госпођици Гранде. Сва тројица носили су огромне ките цвећа, набраног у њиховим баштицама. Доњи крај цвећа које је хтео дати председник, био је врло вешто увијен траком од белесвиле са златним ресама. У јутру, господин Гранде, као и увек о знаменитом дану рођења Евгенијиног, дошао је к њој док је још била у постељи, и свечано јој је дао свој родидељски поклон, који се од тринаест година на овамо састојао у једној реткој златној пари. Госпођа Гранде обично је давала својој кћери зимеку или летњу хаљину, према приликама. Ове две хаљине и златници, које је добијала о Новој Години и о рођендану свога оца, доносиле су Евгенији мали годишњи приход од сто талира од прилике, који је она гомилала на задовољство Грандеово. Зар се не би могло рећи да је Гранде овим поклонима просто преносио новац из једне касе у другу и, тако рећи, на нежан начин васпитавао тврдоћу своје наследнице, од које је покашто тражио рачуна о њеноме благу, говорећи Joj: «То ће бити твој свадбени дванаесшак». Дванаестак је старински обичај, који се још. строго одржава и веома поштује у неким крајевима у средини Француске. У Бери и Анжу, кад се каква девојка удаје,

7