Srpski književni glasnik

ЕВГЕНИЈА ГРАНДЕ. 99

анђеоска. благост, преданост судбини, стрпљење слично стрпљењу инсекта кога деца муче, ретка побожност, постојана мирноћа њене душе, све то изазивало је опште саучешће и поштовање. Њен јој муж никад није дао уједанпут више од шест динара на њене ситне трошкове. Ма да је изгледала глупа, ова се жена — која у миразу и наслеђу беше донела г. Грандеу преко три стотине хиљада динара — вечито осећаше тако дубоко понижена зависношћу и ропством против кога јој доброта њене душе није допуштала да се бори, да никад није затражила ни једне паре, нити икад учинила какву примедбу на акта која јој је бележник Кришо подносио на потпис. Ова неразумна и скривена поноситост, ова племенитост душе коју је Гранде вечито потцењивао и вређао, господарили су понашањем ове жене. Госпођа Гранде облачила је увек хаљину од зеленкасте свиле, која јој је обично трајала по годину дана; носила је велику мараму од беле памучне тканине, сламни шешир, и готово никад није била без кецеље од црне свиле. Како је ретко излазила из куће, обућу је мало цепала. Најзад, никад ништа није тражила. за себе. Зато је Гранде, обузет Karo грижом савести при помисли да је много времена прошло од онога дана кад је својој жени дао шест динара, зато је, велим, Гранде, продајући своју годишњу бербу, увек уговарао да се и његовој жени да какав поклон. Тих четири пет златника од Холанђана или Белгијанаца, купаца Грандеовога. вина, беху најсигурнији годишњи приход госпође Гранде. Али, кад прими својих пет златника, муж би. јој често рекао, као да. им је кеса била заједничка: «Имаш ли да ми позајмиш који динар% И ова јадна жена, срећна што може учинити шта за човека кога јој је исповедник представљао као њеног старешину и господара, давала му је, у току зиме, по неколико талира од новца који је добила. Кад би извадио из џепа пет динара које је месечно давао на ситнице, на конац, игле, четкице, сапуне итд. своје кћери, Гранде је, пошто је закопчао џеп, редовно питао своју жену: 2%