Srpski književni glasnik

ЕВГЕНИЈА ГРАНДЕ. 101

— Не треба! не треба! умем ја то M сам, одговори некадашњи качај.

Баш кад је то Гранде сам оправљао своје црвоточне степенице, звиждућући што је могао јаче, за успомену на своје младе године, закуцате на. капију Кришовљеви.

— Јесте ви то, господине Кришо 2. упита. Нанона. погледавши. кроз решетку.

— Ми смо, одговори председник.

Нанона. отвори. врата, и светлост са огњишта, која се одбијаште под сводом, поможе Кришовљевима. да спазе улазак од сале.

А! ви нам долазите на честито, рече им Нанона, осетивши мирис цвећа.

— Извините, господо, рече Гранде кад је познао глас својих пријатеља, сад ћу ја! Ја се не стидим, ја сам оправљам један басамак на мојим степеницама.

— Молим, молим, господине Гранде! жулмурџија је кмет у својој кући, одговори. пословицом председник, смејући се сам на своју алузију коју нико не разумеде.

Госпођа. и госпођица. Гранде устадоше. Тада председник, користећи се помрчином, рече Евгенији:

— Хоћете ли ми допустити, госпођице, да вам на данашњи дан вашега рођења пожелим много срећних година и здравље које вас је до сад послужилог

Он јој пружи велику киту цвећа ретког у Сомпру; затим узе «наследницу» обема рукама за мишице и пољуби је у врат, п с једне и с друге стране, са једним приљежањем од којег ce Евгенија застиде. Председник, који је личио на дугачак и зарђали клин, мислио је да се тако удвара.

— Молим вас само, изволите п опет, рече Гранде улазећи. Ви то, боме, лепо, господине председниче! Баљда зато што је свечан дан“

— Знате поред госпођице, одговори опат Кришо, са својом китом цвећа у руци, сваки би дан био за мога спновца. свечан дан.

Опат пољуби Евгенију у руку. Бележник Кришо, пак, пољуби просто девојку у оба образа и рече: