Srpski književni glasnik

ЕВГЕНИЈА ГРАНДЕ. 103

— Бога ми нисам, нека стоји. Данас је вино добро, али ће кроз две године бити боље. Као што вам је познато, сопственици су дали један другоме реч да ће држати уговорене цене, и Белгијанци га ове године неће добити пошто они хоће. Ако оду, оду; вратиће се.

— Тако је, само држимо се добро, рече Гранде тоном од кога председник уздрхта.

— Да није у погодби2 помисли Кришо.

У TOM тренутку удар звекира објави Грасенове, и њихов долазак прекиде разговор који бејаху започели госпођа. Гранде п опат.

Госпођа. од Грасена беше једна од оних омалених жена, живахних, пуних, белих и румених, које су остале младе и у својој четрдесетој години, благодарећи паланачкој манастирској умерености и свом беспрекорном животу. Оне су као оно последње позне руже, које је пријатно видети, али чије крунице имају у себи нечега хладнога. п чији мирис није више тако јак. Она се облачила доста лепо, носила се по париској моди, давала је тон вароши Сомиру и приређивала је вечерње забаве. Њен муж, некадашњи капетан у царској гарди, тешко рањен у битки код Аустерлица и стављен у стање покоја, сачувао је, поред свега свог поштовања према Грандеу, привидну искреност војничку.

— Добро вече, Гранде, рече он виноградару пружаЈући му руку и гледајући као с неке висине на друге, што је увек јако понижавало Кришповљеве.

-—— Госпођице, рече он Евгенији пошто је поздравио госпођу Гранде, ви сте увек лепи и честити, и ја доиста не знам шта вам човек може пожелети.

Затим јој предаде једно сандуче, које му је носио момак, и у коме је била нека врста вреска из Капланда, цвеће скоро донето у Европу и врло ретко.

Госпођа од Грасена пољуби Евгенију врло срдачно, рукова се с њом, и рече јој:

— Адолф је узео на себе да вам преда мој поклон.

Један повисок млад човек, плав, блед и слабуњав, доста.