Srpski književni glasnik

142 СРпски Књижевни ГлАСНИК.

по нешто с једне стране на другу: старац је местимице благо сетан; Војислав каткад весео и расположен.

Има у Ј. Илића још једна особина: хумор. То се види из стихова посвећених Љ. Ненадовићу, из песама: «Коња јаше»... «Хасан пепељар», «Дервишбаба» и т. п. Тај је његов хумор неуглађен и прост — прави народни хумор. Он личи на металну руду у њеном природном стању; има добре вредности, али само пошто се преради

ж Ћ *

Одужујући се спомену Илићеву, ја зебем да он, да је жив, не би био потпуно задовољан са мном. Тада бих му ја рекао ово: »Ти си, стари српски песниче, целога свога века говорио истинито и искрено. Ја мислим да би обесветио твоју успомену, кад бих покушао да речем ма што о теби, у што не бих ни ја сам веровао. Теби не треба моје хвале, кад имаш поштовање целога српства, коме се п ја свесрдно придружујем».

Ја осећам да би се тада његово лице разведрило, и да би ми дао за право, јер је увек, и пре свега, волео истину.

ЈАША М. ПРОДАНОВИЋ.

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕЛ.

АлфрРЕД. ЈЕНСЕН, Гундулић и његов Осман. (3).

Прегледајмо важније главе у књизи.

У биографији Гупдулићевој покупљено је све што се о Гупдулићу. досада. знало. To је добро учињено _ је је академиско издање TO пропустило учинити, изузетно у осталом и кривицом А. Павића. (О Гундулићу се, у осталом, досада врло мало знало. Знало се оно што су забележили биографи 18 века, а то је скоро ништа. (О про-