Srpski književni glasnik

146 СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

дубровачку), али није дубље залазио у то пспитивање. Међутим, једна лепа студија дала би се о том написати, Развој овог литерарног рода у дубровачкој књижевности једна је од најлепших тема за овакве студије. Каква разлика између Држићеве «Тирене» и Гундулићеве «Jlyбравке»! И како се може, ступањ по ступањ, и део по део, испитати тачно развитак пасторале од почетка, од првих трагова пасторалне поезије у. Ветранићевом – «Пелегрину» па до оне пуноће коју је достигла у «Дубравци!» Немојмо, међутим, замерити Јенсену што у такво подробно испитивање није улазио. Он сам изрично каже да је оно «ван оквира његова задатка и ван обима његових сила».

Испитивање «Османа» много је теже и Јенсен је у то ушао са пуним знањем онога што се за то захтева, и свом потребном савесношћу. Најпре је' испитивао питање о пропалим певањима «Османа» и питање о композицији. Ту је претресао познату Павићеву теорију и, наравно, изјаснио се против ње. Павић је, у осталом, том теоријом, учинио једну од највећих погрешака које се могу уопште у литерарној критици учинити, п та ће се погрешка, држим, дуго памтити у нашој књижевности. Јенсен је у критици ове теорије показао доста нових мисли и разлога и ако је то било доста тешко после оне скоро исцрине расправе Фр. Марковића. Затим је Јенсен изучавао лијрска места у «Осману», као и живописна, и налазио трагове Омира пи Виргила у њима. Прешао је, после, на све позајмице и уледе Гундулићеве, како класичне, тако и талијанске, а тако и дубровачке. Овде је нарочито поредио Гундулића с Тасом и нашао доста сличности. Набрајати овде све што је ново и оригинално у Јенсеновој књизи било би досадно и можда не ни толико корисно. Познаваоци сами знају, а ради осталих боље би било написати један преглед студија о Гундулићу, што, наравно, наш

! Овде изостављам оне учене расправе о рукописима и издањима «Османа». Једно ћу ипак додати а наиме да је био у многом строг и неправичан према Г. Л. Томановићу и његовом чланку о издању «Османа» од Ј. Поповића,