Srpski književni glasnik

148 СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

дулић био у свом веку. То бих ја, лично, више. волео да је Јенсен учинио него што је дао онолико места славизму Гундулићеву и оном великом уводу о нашој народној поезији.

Али ми овим баш наиђосмо и на право објашњење оваког рада Јенсеновог. Њему као странцу и њему као писцу, који ствар објашњава страном свету, славизам је далеко важнији моменат код Гундулића, и говор о народној поезији уопште далеко је потребнији него што то нама изгледа. И Јенсен, са тога свога, гледишта, има наравно пуно право.

У осталом, ја не треба толико да истичем замерке које би се могле чинити Јенсену. Књига његова. на свакој страни показује здраве и тачне погледе његове на ствари. Његова критика на Павића као и на Л. Зоре (о алегоријама у «Осману») остаће скоро модел здраве и трезвене критике. Јенсен, у осталом, са својим добрим разумевањем мере, најмање воли кад се у делима силом тражи алегоричан смисао. А то је, међутим, једна доста јасна тежња у литерарним дубровачким студијама, која се огледа код многих познатих слависта, не изузимајући ту ни самога Ф. Марковића. Јенсен се још, у неким главним тежњама, одвојио од данашње критике. Он, наиме, налази да је испитивање дубровачке поезије сувише упућено у правцу тражења везе с поезијом талијанском, и да се сувише верује у то да је дубровачка књижевност копија талијанске. Јенсен устаје против тога мишљења, и има право То му заслужује наше пуно признање. Али што можда још више ово признање заслужује, то је она симпатија и поштовање које има према дубровачкој књижевности, осећај један на који нас многи хрватски испитиваоци (Павић н. пр.) нису навикли. Јер Јенсен, и ако се каткад нашали с Менчетићем и Палмотићем, ипак воли, и јако воли, дубровачке песнике. Он и према овим песницима. има нешто од оне исте симпатије коју смо видели да има према модерним словенским.

ПАВЛЕ Поповић,

—