Srpski književni glasnik

Позоришни ПрЕГЛЕД. 151

вуку, без свог великог «штрапаца», ако иде, а ако не иде толико и чини. Што се пак тиче оног да Народно Позориште пружи Београђанима што више оног што је трајно у нашој књижевности, и оног што је вредно у страној, да се ревносно стварају прилике нашим глумцима да развијају своје способности, једном речи што се тиче правог задатка позоришта, ја се бојим да кажем, али као да врло мало има жара у ове управе, која је међутим «Hajлитерарнија» од како постоји наше позориште. Од људи у данашњој управи, чија имена значе нешто, по које и много, у нашој књижевности, могло се справом очекивати да ће, кад већ ништа друго, оно бар на нарочити начин посведочавати своју љубав према некадашњим колегама Јоакиму Вујићу и Стерији, а не једино тиме, што имају намеру, кажу, поручити им за позоришни бифе слике код фотографа. Ове су наде у толико оправданије биле, што по свему изгледа, да у тих људи не може ни бити особите симпатије за страну драму. Доводити, међутим, без престанка, госте те мењати позоришне листе као она панорама на Теразијама, умеће напослетку и најобичнији закупник позоришта. — они су у том тек прави мајстори — или ако нећете то, оно некакав чиновник кога не зна се зашто Oame у позориште. Закључци који се намећу из оваквог рада овако еклопљене данашње управе у толико су поучнији што тај њен рад ваљада има послужити као практично извођење пројектованих идеја о позоришту које се поглавито могу свести на начело, да се не пусти у позоришну управу онај ко није признати српски драмски књижевник. До душе могле би се чинити и даље комбинације са онима који су средње признати, па онда са онима који су мало признати, и т. д.

Ово што рекох о гостима не односи се никако лично на Перу Добриновића, који нам је увек мио, овога пута још милији, јер је, истина поред ове стране уло; , изабрао и трећу једну српеку, и то баш «Кир Јању» кога нам је ту скоро сјајно представио Илија Станојевић.

Ове две Кир Јање не личе један на другога као ни