Srpski književni glasnik

159 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

два листа на грани. Београдски је одиста сјајан, гестови су му пространи и обилни, окретан је, жив и спмпатичан, јер долази од богато обдареног комичара, коме је игра необично живописна, рељефна, све у спољним ефектима. Добриновићев Кир Јања је ружан, одвратан Цинцарин, ни мало смешан; да нема оне мешавине цинцареско-српеког језика, не бисмо се готово ни једанпут насмејали. То потиче из замисли коју Добриновић очевидно има о овој улози и коју, представљајући, хоће да изведе. Несреће које задешавају Кир Јању по њега су, ван сваке сумње, врло страшне и озбиљне. Према томе глумац је у праву да нам да осетити, на начин на који му допуштају средства, и тај бол и ту жалост, што већма може. Добриновић има ту намеру и, укупно узевши, успева утоме; местимице само, овде онде, чини ми се да му извођење изостаје иза жеље због нагласка који не испадне свакад за руком. Међутим у накнаду за то, једном скоро трагичном способношћу, потресао нас је у призору кад му Чивути украду новце, и кад га нотарош Мишић хоће с пандурима. да води у магистрат због лажних банака. Разлика у његовој замисли и у оној Илије Станојевића најјасније се види у једном детаљу. Кир Јања нађе у орману према своме рачуну и сувише мален комадић хлеба који је остао по ручку. Добриновић истиче то место веома јако, од прилике колико Илија Станојевић оне друге много замашније несреће. Ово исто важи и за оно бесомучно дрмусање. Јуце, кад уобрази да прислушкује како броји новце. Шта би тек било, да је заиста ухвати на делу7 У овој размери расту и остали ефекти у Добриновића, док не достигну, као што рекох, до трагедије у призору с Мишићем на крају. Мени ће остати као један од јаких утисака, које сам добио у позоришту, та сцена где се старац, с киме се тера провидна спрдња а нама намигује, ваља очајно пред ногама оног који га вара. У том утиску има нешто од оне ретке смесе сузе и смеха, што је од особитог укуса. Ово жаљење Кир Јање преовлађује чак и кад вади паре за Кир Диму. Добриновић ми је ту дао осећај