Srpski književni glasnik

ПозоРИШНИ ПРЕГЛЕД. 155

као да је Кир Јању морао облити мртав зној при тој операцији.

Нешто што ме је увек бунило у овом комаду, она лаковерност с којом Кир Јања прима све луцкасте предлоге Мишићеве, на пр. од коњске масти начинити балон; у Добриновићевој игри изгледало ми је могућније, т. ј. У оваког Кир Јање они могу наћи вероватнији пријем.

Ове две Кир Јање могу савршено опстати један поред другога на српској позорници. Београдски је творевина Илије Станојевића и остаје док је њега. Добриновићев се може имитовати, његову замисао може ко други још извести, боље или горе. Узгред једну примедбу само. Не знам што Добриновић, уметник толиког заслуженог гласа, допушта. себи неке уметке у текст. Текст Стеријин ваља да буде неприкосновен српским глумцима.

Ја се веома радујем овој разлици између двају одличних глумаца у тумачењу једне улоге из репертоара народног. То значи да вољан и паметан глумац може наћи и у нашим комадима довољно материјала за студију и широко поље да се покаже. Такав је пример крајње потребан, јер он убеђује оног који има уши да чује и очи да види много снажније него најлепше беседе. Кад би се хтело, шта би се могло начинити од овог комада, кад је 0 њему реч! На пример, Кир Јањина жена, више помодарка а мање жртва његовог тврдичлука, гледа кроз прозор на официре и тражи нове шешире, даје својој ћерки фриволне савете и радо се забавља е младим Мишићем, поред ста-– рог мужа. Мишић опет облеће и око матере и око ћерке, враголан, домишљан, вуче Кир Јању за нос. Слуга више комичан, а мање елегичан, итд. Готово не бисмо познали комад. Кад смо већ при плановима, како би било огледати шта би Сава Тодоровић, који тако паметно влада речју и нагласком, начинио од овог Стеријиног типа. Ах, како би све ово требало покушати, како је то прави пут којим треба да иде Народно Позориште, како се промата задатак не стварајући стални народни репертоар, кроз који би цела трупа прошла!