Srpski književni glasnik
Г Ила. 163
да сија с плавога неба, а срце ће трунути у гробу, срце што је само за тебе знало за тебе куцало. Јао, Гиле, зар ти није жао!»
Кад устадох, осетих као да ми је мало лакше. Пођох да се мало прошетам. Сиђох низа степенице, и одох у шљивар што је одмах више куће. Тешко ми је било, врло тешко, и једнако сам се трудио да пронађем ма какав излазак из овог стања у које бејах запао. Али узалуд ми беше сав труд, не могох наћи ништа друго до то да треба и опет да се с Гилом састанем, да јој кажем све.
Реших се да то и учиним, али каког
Закључих, да је најбоље да се поверим Сими. Он ће већ знати после шта ће да ради. Јудновато, да ми то не дође на памет раније!
Кад у вече дође, одмах одох право к њему.
«Чујеш, Симо!» почех збуњено.
Мора бити да сам тада необично изгледао, јер он ме запрепашћено гледаше.
«Да гледаш како знаш, да се сутра састанем е Гилом ма где; да гледаш то, никако друкчије; иначе...»
Ухватих се за чело. Бејах се заборавио, те и не вођах рачуна о томе шта ћу рећи и како ћу рећи.
«Добро, рече Сима; гледаћу.
— Извесног
— Не брини!
Мало после дође отац, и нареди нешто што ме удари као маљ посред главе. Чим дође, а он мени и Сими рече да идемо у поље, да с ливаде доведемо коње, где су остали припети да пасу. Прекосутра је вашар у једној оближњој варошици, те их могу Цигани или други лопови одвести, а после тога он — отац — хоће да идемо на вашар сутра одмах после ручка, и то: ја, он и Сима. Сима треба да потера неке краве јаловице; прилична. је цена, а отац се решио још зимус да их прода.
Шта. ће се и како ће се сад7 Што је најгоре, тамо, у тој варошици куда ћемо да идемо, имађах удату једну
це