Srpski književni glasnik

164 СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

тетку, очеву сестру, која ме неће пустити тако лако да се вратим; бар за недељу дана мораћу код ње остати.

Изађох пред кућу да се мало освежим. За мном изађе и Сима. Послао га отац да наточи мало ракије. Пођох за њим.

Сиђосмо у подрум, и према светлости од. лојане свеће погледасмо један у другога...

«Шта ће се caj?»

Он само слеже раменима.

Онда узе те наточи у стакло ракије, сркну мало, а затим пружи мени. Ретко кад дотле да сам пио ракију, осим кад би већ и сувише гдегод навалили, те бих морао, и TO бих само мало сркнуо. Међутим, сад дође ми нешто да пијем. Хоћу да пијем, и ако ми се не пије. Узех, и наврнух, један пут, два пут, — и стакло беше празно.

Затим га дадох Сими. Пошто он испи поново наточено пуно стакло, ја добих вољу да испијем још једно стакло. И испих га. Испи и Сима још једно, па га наточи, и однесе оцу.

Онда одосмо за коње.

Кад изађоемо из авлије, као да смо се раније договорили, обојица застадоемо онде пред капијом. Беху два пута пред нама: један што води тамо у поље, и којим је нама ваљало ићи сада, а други што води тамо на ону страну, где је Гилина кућа.

«Да одемо час тамо», рече, и махањем главе показа тамо на ону страну, где је Гилипа кућа.

Разумедох га, и без икаквог предомишљања прихватих одлучно његов предлог. Да идемо, него како! Ко не би ишао, и ко би управо могао још и замислити да не идемо! «Напред!» рекох Сими, и избацих ногу скоро по војнички. Она два стаклета старе шљивовице као да већ чињаху своје.

Прођоемо поред плота што брже могоемо; све смо трчали и скакали док не стигосемо до Гилине куће. Онда падосмо у јарак крај пута, одмах на противној страни од оног нашег горњег шљивара. Почесмо се шапатом дого-