Srpski književni glasnik

Paaa. 165

варати шта ћемо сад, како ћемо да изазовемо Гилу. Сад нам тек паде на памет да о томе мислимо, и да је управо сва тешкоћа у томе. Али за нас као да тада не беше ништа немогуће.

«Седи ти ту! рече ми Сима; а ако кога видиш, ти лези у јарак, па ћути. Сад ћу ја».

То рече, па се шмукну у један кукуруз. Остадох сам у јарку. Беше јака месечина, скоро ће пун месец, те сија да се види као на дану. Нема тишина около мене. Само чујем кукуруз како шушти. То се Сима краде полако.

Наједном изгуби се и то шуштање. Обратих сву пажњу Гилиној кући. Нигде никога. Наједном од оне друге стране, где нису врата, неко се ишуња из кукуруза. Беше то Сима. Полако, као мачка, погнут земљи, прикра-– даше се све ближе и ближе кући. Приђе полако прозору, па леже испод њега уза сами зид. Онда, пошто поћута мало, исправи се, диже руку, и принесе је к прозору, па закуца, а по том се опет спусти доле, на земљу уза зид. Онда, пошто поћута. мало, исправи се, диже руку, и принесе је к прозору, па закуца, а по том се опет спусти доле, на земљу уза зид. Престадох да дишем. Нема тишина. Никакав глас нема да се изнутра одзове. Сима. се опет подиже, опет закуца, само сад мало јаче. И опет нема нико да се одзове. Он понови то куцање Jom неколико пута, све јаче и јаче.

«Ко ј' то% чу се Стоиљков глас изнутра.

Спма стушти као из пушке право у кукуруз, који шушти, пуца, ломи се. Ја прилегох у јарак. У кући се зачу неко кашљање; онда се отворише врата, и Стоиљко распојас, у гаћама и кошуљи, изађе

«Ко J ro лупа, бре упита онако сам, сањив, гледајући у ноћ, пи чешући се по снази.

Зачас се истрезних. Прилегох у јарак што боље могох. «Јао, ако нешто пође овамо к мени», помислих У то чух где неко, чак доле на дну кукуруза, звизну. Извесно Сима, зове ме. Али ко сме сад да устане...