Srpski književni glasnik

166 СРПСКИ КњЊижеВНИ ГЛАСНИК.

Још неколико пут чух где Стопљко упита: «Ко ј' то, бре, казуј се% а онда крцнуше врата и затворшие се.

Дигох главу и погледах. Пред кућом нигде никога. Брата затворена.

Не знам кад пре устадох и стигох Сими, који ме чекаше доле на путу.

«Ништа! промрмља. кроза зубе. Мора бити да није код куће, већ отишла негде.

— Или ако није још доле с оним у пољу приметих онако случајно.

Он се загледа у мене.

«Славе ми, то ће најпре бит, рече и одмахну главом.

— A зар је она такваг упитах пренеражено.

— Ко ће сад да зна! рече отежући, а онда као да се присети нешто. Знаш шта, рече. Ајдемо право овим путем у поље. Све нам је једно. Још нам је ближе но да се враћамо онамо поред куће, одакле емо пошли. Ако је она заостала с Алексом, срешћемо је. Другим путем не може да се врати».

Пристадох без речи. Сиђосмо у поље, али њу не сретосмо. Обиђосмо и загледасмо до ситница чак и она места где Сима рече да је видео са Алексом, па ништа. Нигде живе. душе. |

Онда узесмо коње, па појахасмо, и одоемо кући.

Код куће већ беху легли. Легох и ја, и, које од оне многе ракије, које од умора, заспах одмах.

Сутра дан, кад устадох, бејах врло нерасположен. Глава ме заношаше. Бејах већ давно устао и умио се, па ипак се осећах као у неком полусну. Беше ми непријатно сећати се свега онога што се синоћ деси, и стиђах се чисто од самог себе. И иначе нека тешка суморност, туга, којој не знађах разлога, притискиваше ми душу. А уза све то још и помисао да се кроз који час морам кренути са оцем, да морам отићи и оставити све... И да бар остављам у своме реду, него све замршено, необјашњено, неуређено...

Био сам у врло тешком положају. Сима беше оти-