Srpski književni glasnik

Pana. 167 шао јутрос paHo да напасе говеда, па га нема сад да дође, те на његово посредовање између мене и Гиле не могох се ни надати. Међутим, све ми излажаше у некој црној боји, све ми беше некако тужно, жалосно; бејах без искре наде да ће се ма шта остварити од мојих жеља, и неко очајање беше ме свега обузело. Сетих се онога што ми рече Сима да је видео у пољу Гилу са Алекеом. И то као да нарочито чињаше да свој положај замишљам што може бити јаднијим и беднијим. Она њега воли, о томе нема. епора. И шта сам ја, јадник, још замишљао!... Дете богатог оца, учи школу — чудна чуда!.. А шта њему, Алекси, недостаје И зар она сматра као нешто особито што ја учим школу Зар је она за то и тако васпитанаг Не припада ли она другом свету, неприступачном мени, друкчијем по мислима, по осећајима, по евемуг И нисам ли ја чудна тица у том друштву Нисам ли ја, поредећи се са Алексом, можда једна занимљива играчка у њеним рукама... «Ништа!... Ништа!...» прошапутах очајно блудећи погледом у безмерни простор, пун неког тешког предосећања и црне слутње.

«Ништа. јој немој казивати! Будалаштина! Ја сам се само шалио!» рекох Сими, кад дође из поља, и упита ме хоће ли што казивати Гили, ако је види, кад буде прошао поред њене куће. «Шта да јој казујеш! Није то моја прилика. Ништа, ништа од свега тога. Кажем ти, само једна будалаштина, једна шала»...

Он ме зачуђено погледа. Не рече ни речи, већ само махну главом, па оде гледати свој посао.

После ручка седох са оцем у кола, па одосмо. Удариемо путем поред Гилине куће, јер се на ту страну иђаше за у Р., ту варошицу где је вашар. Пред кућом не беше никога. Али онамо иза куће, у шљивару, на једној крушци караманци, на којој се као злато жућаше зрео род између зеленог лисја, видех две женске. Извесно је једна од оне две женске на дрвету била Гила Не могох видети лепо и распознати да ли је баш она, јер беше прилично далеко, а после и кола прођоше доста брзо, Кад већ про-