Srpski književni glasnik

168 СРпПпски Књижевни ГЛАСНИК.

јурпемо и остависмо доста далеко њену кућу за собом па хтедосмо савити за једну другу кућу, ја се и нехотице окренух и погледах за собом. Бејах осетио потребу да видим још једном њену кућу, и да још једном покушам нећу ли је тамо на оној караманци моћи да распознам. И видех, где једна женска, што се беше испела близу самога врха, као да нарочито пружи руку овамо к мени држећи прстима за петељку једне велике крушке као злато жуте. Да ли то беше Гила, и да ли мени тиме даваше неки знак

«Она је! кликнух у себи; она ме то поздравља!» и за час ме остави свако нерасположење, и ја се осетих срећан. Заборавих на све непријатности од ова последња два три дана, и док отац тераше кола неравним путем, ја мишљах о томе кад ћу се из Р. вратити и састати опет с њом, и како ћу се том приликом понашати. Бићу опет хладан, морам као и оно последњи пут. То ће њој задати веће муке него ли и онда, па ће отпочети да плаче, и похитаће да се што пре уклони, а ја ћу је онда зауставити и казати јој све што већ толико времена у срцу скривам...

Кад изађосмо из села и дохватисмо се насипа, отац ошину коње, те појурише свом брзином. Одмицали смо врло брзо. Пут вођаше поврх једне косе обрасле ситном гором. Лево и десно виђаху се долинице, кроз које вијугаху речице, које се на ведром дану блистаху као растопљено сребро. Тамо, даље, виђаху се густи забрани, ma онда сеоца, а још даље плавичасте планине, иза којих се скоро неприметно губи свод небески.

Отац по свом обичају ћуташе, и тек овда онда, кад бисмо кога, сустигли, што би назвао Бога, па онда ошинуо п потерао још брже коње. Ја сам седео мирно крај њега и уживао посматрајући околне пределе. Посматрах их као слике, израђене руком каквог вештог сликара, и са уздрхталим срцем замишљах да сам тамо, испод каквог луга. у зеленој ливади, с њом загрљен, и тако попуњавах ону празнину у души, у срцу, у целом бићу своме, коју у. последње време

kisi