Srpski književni glasnik

Г илаА. 169

толико осећах. Да ли ћу се икад спојити с њоме“ Беху то тренуци тужног и слатког осећања, оног слатког сањања које као да се само с љубављу рађа, се љубављу живи, и с љубављу умире. Да ли ћу се икад спојити с њоме“.

Х.

У варошицу Р. стигосмо доста рано. Сунце не беше зашло. Тетка, пуна радости, изађе нам на сусрет носећи једног малишана. на прсима са белом бундевастом главом, који се стидљиво повлачаше од мене.

«Кад си ми само једном пао у руке, не оде ти тако лако. Толико време и он да не дође, да види шта му тетка ради. Као да му је боље тамо у оној пустињи (то у селу), говораше она гледајући ме с пуно милоште... Па како је израстао, видиш ли ти, бато! обрати се оцу. Још мало, па да те престигне».

Тако у разговору прођоемо кроз ходник, и уђосмо у једну лепо намештену собу, где се послужиемо слатким, п попиемо кафу.

Мало после одох до тече у кафану, коју он држаше, где затекох неколико познаника, од којих ми двојица беху п школски другови. С њима. се после прошетах мало кроз ово место, које се само у неколико разликоваше од села. Куће сабијене у гомилу, неколико дућана, три механе, и још неки ковачи, поткивачи, и томе подобно, то је састављало ову варошицу. Она као да овог вечера. беше нарочито оживела. Свет се стицате са разних страна, неко na продаје или да купи, неко опет да се проводи, те с тога ова варошица, иначе глуха пи пуста, изгледаште сада неко врло живо место.

Imao ca полако ћутећи и посматрајући око себе час ово час оно, а она два моја друга, с којима се кренух у шетњу, вођаху разговор о нечему што ме ни најмање не занимаше, Занимаху ме више околни брежуљци и румено небо на западу, камо се уздизаше високо један го брег,