Srpski književni glasnik

170 СРпски Књижевни Гласник.

модар, таман, јасно оцртан својим ивицама према руменом небу, с врхом који. на једној страни као да беше у пламену. Тамо, на тој страни, иза тога брега је моје село, тамо је моја кућа и — њена.

Ни за један час не престајах мислити о Гили, и мало, мало, па се сећах на онај тренутак када ме она оно при проласку поред њене куће поздрави са караманке. Беше ми угодно мислити о том тренутку, јер га ја тумачих врло повољно по себе. «Воли она мене, мишљах, о томе нема разговора. Само што ја нисам умео да се на-

ђем. Али сад, кад се будем вратио, друкчије ћу. Што да.

ја безразложно задајем јада и себи и њој...»

Ма да се тога вечера задржах поред оца и тече, те не легох у уобичајено време, већ много доцније, ипак се сутра дан пробудих рано. Пробуди ме ларма од света, који улицом пролажаше. Соба беше са улице. Отац беше већ устао и отишао, како ми тетка објасни, са Симом; отерали на вашар оне краве, што их је Сима синоћ догнао. Спавати више нисам могао због ларме, те с тога устадох.

После доручка кренем се на вашар да потражим кога од познатих, а и да се наминем мало до оца и до Симе, да видим да ли су продали оне краве што их је Сима. синоћ догнао.

Свет се тискаше улицом журећи сваки за својим послом. Али у тој малој улици, с онолико света, и кола, и стоке, то није ишло увек глатко; час по, па се начини гужва. Један сељак ухватио се с једним овном, те се носи. Везао га конопцем за рогове, па га вуче, а он ни с места да се крене. Други“ упорожио вочиће, они су се опет поплашили, па оболи један другог леђима, и измичу напред; наиђоше на оног са овном, сплетоше се у онај конопац... У то јуре кола отуд... Застаје за час свет, узбезекне се, па стоји и не мрда, док не види шта. је, и не дође мало к себи, а онда појури даље својим послом; људи вичу и псују, а жене и девојке кикоћу се. И тако готово на сваких педесет корачаја.

Једва изађох на крај варошице и дођох до места

Ва —

ПИ ДИ ВО ШИ