Srpski književni glasnik

Г и ЛА. #71

где се држаше вашар. Тамо слепи, сакати, рањави, каквих их нема. Један слеп, у сеоском оделу, тамна лица и велике густе браде, запомаже што игда може да му се удели, и колико благосиља онога који му удели, толико, и још више, куне онога који му не удели. До њега, одмах у истом реду, једна слепа жена жалосно гуди уз гусле и још жалосније попева, а до ње у кориту видим међу прљавим крпама мало дете, чепрља ручицама и пушта неке гласове од себе. Извесно је њено. Застадох за час ту, и загледах је. Чудне ми мисли прођоше кроз главу. Како сам и сам непрестано на љубав мислио, тако сам и поводом других мислио на њу; и друге сам замишљао у њиховим љубавним односима. Тако ми и поводом ове слепе жене паде чудна мисао на памет: и она је имала неког који је воли, помислих, и сетих се како смо недавно ја и један мој друг, одмах до врата од порте црквене, тамо у вароши где сам гимназију учио, видели једног старог слепог просјака и једну бабу слепу, која је такође просила, где се, док у цркви служба божја трајаше, стадоше штинати и кикотати. Баба све цикаше као девојче неко, и говораше неке врло безобразне речи. Ја и мој друг пренусмо у смех, п утекоемо. Сећајући се тога, 00јашњавах себи и ово што гледах сада пред собом, ову слепу жену с малим дететом. «Тако је то Бог оставио», закључих му на ону старинеку, и одох даље.

уКагор, галама. Све вењак до вењака и с једне m с друге стране. Неко стао крај печеног овна, па виче из свег грла, хвали и нуди га. Онамо опет неко нуди седла, амове, и тако даље. На другој страни опет хаљине за људе, децу, за кога хоћеш. Мало даље Цигани, песма, свирка. Свет јури, пролази. Дигла се галама, граја на све стране. Изгледа да се не зна ни ко пије ни ко плаћа. Застадох зачас збуњен овом вревом, те да се приберем мало, и да видим на коју ћу страну.

На. неколико корачаја испред себе спазих окупљену гомилицу од неке одраслије деце и неколико сељака. И ако се беху сабили у гомилу у округ што могу више,