Srpski književni glasnik

Г и ЛА. 178

испред куће, па као да нарочито чека на мене, Упитах је шта ради, а она ме упита за тебе. Бели да те је видела кад си прошао, а ти ни главе да окренеш. Пита што си љут на њу...

— А ти 7 упитах га не могавши да дочекам да ми све по реду казује.

— Рекох, да ниси љут ништа на њу, и да немаш ништа е њом помешано, већ да си се, може бити, забринуо нешто због својих наука».

Ту: стаде; као да очекиваше шта ћу ја да кажем: да ли ћу му одобрити, што је тако учинио, или ћу га изгрдити.

«boju се, рече, да нисам казао онако како не треба.

— Добро сп одговорио, рекох, ма да ми не беше право што јој је представио мене тако, као да сам ја према. њој потпуно равнодушан. Али даље, даље... Шта рече она 2 упитах нестрпљиво.

— Ништа... Ама ни речи... Ућута се, и замисли, замисли нешто много. Само ми довикну да ће, може бити, и она данас доћи овамо. Ниси је нешто видео %

У тај мах позва ме отац, и понуди пивом мене и оног мог друга, Ђорђа. Седоемо да попијемо. За чудо, отац, ма да беше иначе према мени врло строг, пред друговима. би увек гледао да ми, што "но кажу, отвори dec.

Док. смо пили пиво, овај мој друг Ђорђе, који имађаше код себе нечег старачког, озбиљног, одмереног у својим поступцима, уђе сада с оцем у неки озбиљан разговор, који ја мало затим престадох слушати и стадох посматрати онај свет што поред нас онуда пролажаше. «Да ли је дошла п она упитах се у мислима видевши неке из нашег села где прођоше онуда. Помиеслих на то, п намах обратих сву пажњу, нећу ли је где год спазити, обратих такву пажњу, као да је она ту, и да ја не могу да је спазим. Али ми одоемо кући на ручак, и ја је не видех.

После ручка, и то одмах, изађох опет на вашар.

Дуго сам ходао сам вашаром, прелазио с једног