Srpski književni glasnik

174 Српски Књижевни ГлАСНИК.

краја на други, трудећи се да изгледам као нешто замишљен, и да никога не тражим. Бојах се, да ко не примети да ја тражим баш њу, Гилу, и не сећајући се да ни један од оних на вашару не познаје ни мене ни Гилу, а још мање зна за наше односе. А напослетку и да зна све то, па ипак...

Тражих је, али се бојах од сусрета се њом ; нарочито због онога што се у последње време између, нас деси. Видим мараму око главе са крајичком низ леђа, боје као што је марама њена ; видим јелече, сукњу, раст и стас'као њен, па већ задршћем. «То је она!» закључујем одмах ; срце ми закуца јаче, и ја се против воље повлачим ; рад бих да заобиђем, да је избегнем, да ме не види. Хтедох само да ја њу видим, али не и она мене; хтедох да видим њене црне очи, ту, у том жагору, у тој вреви, у том комешању људском на отвореној пољани, под ведрим небом са кога сија врело сунце; да видим тужни уздрхтали оемејак на њеним уснама, што га оно последњи пут видех. То ми беше сва жеља. Али та жеља као да ми узалудна беше. Тако ми се учини. Нигде је нема...

(Наставиће се.)

Б. Б—БИЋ.

ЕВГЕНИЈА ГРАНДЕ. (3).

— Да сте ви хтели дати вашој кћери златне маказе, ви сте ван сваке сумње били у стању да то учините, рече опат.

— Ја јој дајем нешто боље од маказа, одговори Гранде. ,

— Мој је синовац прави звекан, помисли опат гледајући у председника, чија. је разбарушена коса још појачавала непријатан – утисак његовог црномањастог лица.