Srpski književni glasnik

ЕВГЕНИЈА ГРАНДЕ. 175

Зар није и он могао измислити какву ситницу од вредности 7

— Ми ћемо с вама да играмо карата, госпођо Гранде, рече госпођа од Грасена.

— Џа немојте, можемо се поделити у две партије, кад смо сви овде.

— Пошто је Евгенијин дан рођења играјте сви заједно томболе, рече чича Гранде; и ова ће деца с вама.

Некадашњи качар, који никад никакву игру није играо, показа на своју кћер и Адолфа.

— Деде, Нанона, намести столове.

— Ми ћемо вам помоћи, госпођице Нанона, рече весело госпођа од Грасена, сва радосна што је тако 00радовала. Евгенију.

— Никад у своме животу нисам била тако задовољна, рече јој наследница. Никад нигде нисам видела тако што лепо.

— Адолф га је сам изабрао и донео из Париза, рече јој на уво госпођа од Грасена.

— Терај ти само тако, проклета сплеткашице! говорио је у себи председник; ако кадгод ти или твој муж дођете пред суд нећете олако проћи.

Бележник, који је седео у једном углу, гледао је мирно опата, говорећи у себи:

— Гравеновима је сва мука узалуд; моје имање, имање мога брата и мога синовца износи, треба знати, укупно на милпун и сто хиљада динара. Грасенови највише да имају половину тога, а уз то имају кћер. Могу поклањати шта хоће! и наследница и поклони, све ће то једнога дана бити наше.

У осам и по часова у вече два стола беху намештена. Лепој госпођи од Грасена испало је за руком да свога сина посади до Евгеније. Учесници ове игре, врло занимљиве и ако по изгледу простачке, држећи пред собом шарене картоне, на којима беху исписани бројеви, и комаде плавога стаклета, чинили су се да слушају шале старога бележника, који ни један број није извукао а да