Srpski književni glasnik

176 СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

га није пропратио каквом примедбом; али сви су мислили на милионе господина Грандеа. Стари качар пун сујете посматрао је ружичаста пера, нову хаљину госпође од Грасена, марцијалну главу банкареву, главу Адолфову, председника, опата, бележника, и говорио је у себи:

— Дошли су због мојих талира. Долазе због моје кћери, и ако им је овде досадно. Хе! неће је добити ни једни ни други, а сви ми служе као харпуне да ловим рибу!

Ова породична веселост, у овом старом сивом салону, слабо осветљеном двема свећама; овај смех, уз који се чуло и зврјање Нанониног чекрка, искрен једино на уснама, Евгенијиним или на уснама њене матере; ова нискост спојена. са тако великим интересима; ова девојка, слична птицама које су жртве своје велике цене њима непознате, ова девојка око које се отимаху и којој су сваком приликом давали доказа о своме пријатељству у које је она веровала: све је то доприносило да овај призор буде тужно смешан. У осталом, није ли ово један од оних призора који се виде у свима временима M на свима местима, само сведен на свој најпростији вид“ Гранде, који је екеплоатисао лажну оданост ових двеју породица и извлачио огромне користи, дизао се изнад ове драме и осветљавао је. Зар он није био једини модерни бог у кога људи верују, то јест новац, у свој сили својој, изражен једном једином физиономијом 2 Душевнија осећања. живота. заузимала су ту тек друго место; она су се налазила у трима чистим срцима, у срцу Нанонином, Евгенијином и њене матере. Међутим, колико још бејаше незнања у њиховој простодушности! Евгенија и њена мати нису скоро ништа знале о Грандеовом имању, судиле су O животу по својим непотпуним појмовима, и нису ни цениле ни презирале новац, јер беху навикнуте да су без њега. Њихова осећања, потиштена у овој средини, али ипак жива, и повученост њихова живота правили су их чудним изузецима у овом скупу људи, чији живот беше искључиво материјалан. Да ужасна положаја човековог! нема ни једне среће његове која He долази од каквог