Srpski književni glasnik

ЕВГЕНИЈА ГРАНДЕ. 183

су подлегали неодређеноме утицају ошптег расположења, било с тога што су га одобравали, и говорили су својим земљацима. погледима. пуним ироније: «Ето какви су они у Паризу». Сви су могли, у осталом, на тенани посматрати Шарла, без бојазни да ће се замерити домаћину. Гранде беше занет једним дугачким пиемом које је држао у руци; да би га лакше читао беше узео једину свећу са стола, не водећи ни најмање рачуна ни о својим гостима ни о њиховој забави. Евгенији, којој је тип таквога савршенства, и што се тиче одела и што се тиче личности, био потпуно непознат — чинило се да у своме рођаку види створење које је сишло из анђелских предела. Она је с насладом удисала мирисе, који су долазили од ове косе тако сјајне, тако укусно накудрављене. Осећала је да би волела да може дотакнути глатку кожу ових лепих финих рукавица. Завидела је Шарлу на његовим малим рукама, на његовом лицу, на свежини и отмености његових црта. Најзад — ако уопште ова слика може изразити утиске које отмени младић оставља на неискусној девојци која је све своје време проводила у потплетању чарапа, у крпљењу очева одела, и која је свој век провела у овим одвратним зидовима, из којих је тек свакога сата видела по једно лице у овој мртвој улици — појава њенога рођака. пробудила је у њеноме срцу осећаје лепе сластвености, сличне онима које у младоме човеку буде фантастичне женске слике Весталове V енглеским албумима, које су браћа Фидени резали тако тананим цртама да се човек боји да, ако духне, ове небеске прилике не одлете са вилинске хартије. Шарл извади из џепа мараму коју је везла она велика госпођа што путује по Шкотској. Бидећи овај лепи рад, рађен с љубављу, у часовима за љубав изгубљеним, Евгенија погледа у свога рођака да види хоће ли се доиста њиме послужити. Понашање Шарлово, његови. покрети, начин на који је узимао свој лорњон, његова извештачена дрекост, његово презирање ковчежића који је мало пре толико обрадовао богату наследницу и који со њему очевидно чинио или без вредности или