Srpski književni glasnik

226 СРпски Књижевни ГЛАСНИК. уткане, везене, исковане, димишћијисане, шаре угласте, коласте, звездасте, све је то рађено с истом брижљивошћу као и крупније и важније ствари. Али ако тај мало излишни и мало сићушни рад оставимо на страну, тачност M поузданост цртежа дају не малу вредност слици. Бадава је, и за оне који колориту као уметничкој особини дају превагу над цртежем (а уз те и ми без устезања пристајемо), «цртеж» остаје «поштење сликарске вештине», и једна «добро цртана слика увек је и довољно сликана». — Што се најзад колорита тиче, ко жели да му се и ту пажња обрати на појединости, нека нарочито прегледа, и редом, колорит којим су рађени они «грађани» што пред осталима клече на степеницама, оне владике с обе стране Душана, они калуђери непосредно иза њега, сам Душан и царица у њиховим хаљинама отворено љубичасте боје, читач на простирци исте боје, и тако даље, па онда нека покуша да после још једном прими укупни утисак од свију тих појединости и да опази поменути благи, пријатно угашени, и складно изведени тоналитет ове слике.

Од других појединости, мана и врлина, да поменемо још, преко реда: да је она група око Душана нарочито лепа и, узгред, да врло лепо представља таласање гомиле која излази; да је царица просто дражесна у свом мазном држању младе и лепе жене (видите јој руку, како јој је пала уз тело); да коњ са својом отворено љубичастом атом пада можда сувише у очи, да отворено љубичаста боја уопште захвата, неодмењена, сувише простора. па слици (Ha истом је коњу, ако се не варамо, тон седла према

јахачевим бедрима сувише. јак, тако да јахач помало изгледа као да јаше поред коња); да су грађани који лево праве гомилу незначајни, без карактера, сувише познати; и тако даље. Ове последње замерке помињемо скоро само зато да Г, Јовановићу покажемо се каквом емо пажњом разгле-– дали његову слику; оне једва да могу што одузети од вредности слике, која остаје једна од најлешпих рађених