Srpski književni glasnik

Г ИЛА. 243

Идући тако, не знам ни сам кад дођох до оног места где се продаваху колачи. «Да није она ту где год% запитах се и нехотице сам, и бацих поглед једној гомили што се беше искупила тамо пред једном колачарницом. И спазих у тој гомили њу. Она, не друга која, већ главом она. Узела један велики колач завијен у хартију са сликом, па га загледа; а један момак, у чистој белој кошуљи и гаћама од белог памучног платна, са чоханим ферменом извезеним срмом на леђима, и црним шеширом на глави, стао крај ње, и дреши кесу. «Да није Алекса% помислих, и уплашено чеках да дигне главу, и да се окрене овамо к мени, те да му видим лице. Момак извади новац и плати, па онда као да се баш нарочито окрете к мени, и погледа ми право у очи. Погледах и ја њега, загледах га добро; то беше заиста Алекса...

Просто се обнезнаних. Дођох ван себе. Дође ми да му приђем ближе, и да га ударим по образима. И не један пут! Ах, то је мало! Ја добих вољу да се бијем, и то да се бијем у правом смислу те речи; да се бијем на смрт и живот; да се бијем, све док један не падне. Да га уништим, да га уклоним са овог света, да ону главу, она уста, оне очи, њега целог претворим у прах и пепео, да га нема, да га ни она ни ја не видимо више!

Неки познат танак гласић допре ми до ушију. Окренух се, и погледах. Бејах готов да се одазовем ударцем.

«Шта је% осекох се љутито.

Беше то она теткина девојчица, сестрица ми, Драга.

«Бато, зове те мајка, да се шетамо заједно.

— Сад ћу, одговорих уздржавајући се од љутине колико ми беше могуће, и бацих још једном поглед тамо на ону страну, где мало час видех Гилу и Алексу. Али њих тамо више не беше, и узаман их тражих очима, више их не могох видети. Нестаде их, као да у земљу пропадоше. Свет јури, пролази. уЖагор, галама...

Кренух се полако ни сам не знајући куда идем и зашто идем, већ онако насумце иђах поред Драге осећајући да ми тако поред ње ваља ићи.

16%