Srpski književni glasnik

244. СРпСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

Шетајући се с тетком и Драгом, ваљда смо обишли цео вашар, али мени ништа. као да не беше у стању да сврати пажњу. Тетка ме неколико пута ипташе за једну исту ствар, а ја не бејах у стању да схватим за шта ме пита. Она као да примети да код мене није све на своме месту, па ме стаде испитивати шта ми је. Онда, по својој нарави вазда весела и расположена, весело ћереташе, причаше ми час о овоме час о ономе, скреташе ми пажњу на неке ствари, па и на неке девојке.

«Ено, оно ће тетка њему да узме, оно плаво са великом златастом косом. Погледај га само! Право Швапче7

– Остави се, Бога ти! Зар не видиш, још дете, рекох озбиљно. }

— Па она ће да порасте, рече тетка и загледа ми се у очи. Мислиш да ће она навек да остане дете. Кад ти свршиш, биће и она за удају», додаде озбиљно.

Пред вече свратисмо код тече у кафану, онде па вашару, те попиемо по чашу пива, па онда одосмо кући.

кућа. течина. беше на оној страни варошице где пролажаше пут што води тамо за наш крај.

Седох на клупицу онде испред куће, те посматрах оне што пролажаху. Спазих неколико њих и из нашег села.

Наједном наиђе и једна повећа гомила од момака п девојака, Чује се кикот и жагор. Учинише ми се познати гласови, и загледах се боље. Беху ово момци и девојке отуд из нашег села. Загледах се још боље, и спазих Алексу, а мало даље од њега Гилу.

«Добро вече! довикну ми један од момака, п позва ме да идемо кући.

Decrpara ти глава!» промрмљах кроза зубе, и окренух главу у страну. Учини ми се, као да ми се подсмева, да ме изазива. У самом тону његовог гласа осетих нешто пакоено, подругљиво. Уздрхтах сав од љутине. Пуцаше ми у грудима, у души; пуцах сав од једа и од муке. Ја пе гледах пред собом. једно весело друштво од момака и девојака, Не! То беше једна завереничка чета, једна пустахијека. дружина, која ми у кикоту, у одвратном смеху,

И, 2