Srpski književni glasnik

946 СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

Као год оно пре, тако и сад видех где јој доња усна задрхта, и неки жалостиван осмех пређе преко лица.

Ајде море, Гиле чух где је позва Алекса, он главом.

Наста кратко ћутање. Стискох зубе. Бејах у стању да своје сопствено месо гризем.

«Ајд иди! Зар не чујеш, где те зове Иди! А ноћас — шта ти да Бог» рекох јој уздрхталим, испрекиданим гласом, и грозничаво се засмејах. Беше ми као да ми се нешто одваљује, кида од прсију, од самога срца; ах, беше ми као да је опремах у ложницу са Длексом.. Иди! понових скоро већ побеснео од љутине... Иди, и чувај колач!»

Не рече ми ништа, не рече'ми ни «Лаку ноћ!» већ ме само још једном погледа оним малопрешњим погледом, па онда оде.

Оде и она друга девојка.

Остадосмо само ја и Сима.

«A зар ти нећеш да чекаш оцаг осекох се љутито на њ, зашто ни сам не знам.

— Па он ће сутра с колима, а ја волим вечерас. Криво ми што нећеш и ти сад да пођеш. Провели бисмо се да не може боље бити.

— Немој сад ту трабуњати! Зар у њеном друштву да се проводим 7 Да ме сачува Бог!... Никад више!» рекох љутито.

Али он као да немађаше времена да ме даље слуша, те се с тога на брзу руку опрости са мном, па отрча за оном гомилом.

Ајд“ и ти бестрага!» промрмљах љутито. Беше ми и он мрзак, и одвратан, нарочито због овога свога журења да стигне што пре оној гомили.

Сунце беше већ одавно зашло и сутон се у велико ухватио. Свет пролази, измиче. Пред њим знам да је она малопрешња. гомила, али је већ не видим више: одмакла далеко, а сутон ухватио. Остаде ми само да је замишљам, да замишљам ту гомилу, и у њој Алексу крај Гиле; да замишљам све црњу слику за црњом, да мучим душу своју, да гризем месо своје.