Srpski književni glasnik

Г ИЛА. 247

Ах, Гиле, Гиле!..

Тога вечера, ма да дуго не могох заспати, ипак не сачеках оца. Беше се задржао на вашару.

Кад се сутра дан пробудих, и погледах у кревет у коме је он спавао, видех да је празан. Брзо устадох, и на двоје на троје обукох се, па потражих тетку и упитах је где је отац.

«Отишао Jom пре пола сата, одговори ми она весела. лица.

— А Ja?

— Ти ћеш да останеш овде код мене... Шта, зар ти се не допада код тетке...»

Као да беше све устало и заратило против мене. И што је најгоре, ја не бејах у могућности да се браним. Морах ћутатп и трпељиво сносити све што ме снађе. Ни једног стварног разлога не могох паћи да избегнем те неприлике, које се једна за другом тако неумитно истављаху преда мном, и препречаваху ми пут ка ономе за чим је срце тако страсно жудело. Једна једина реч одала би ме. А ја тако опрезно чувах тајну сатирући себе.

XI.

Четири пуна дана проведох ту код тетке; четири, не недеље, не месеца, већ четири пуне године најмучнијег тамновања учинише ми се та четири дана. Нека црна слутња беше ми обузела срце; ја је гледах отргнуту за навек од мене; ја разумедох, при здравој, чистој свести, да она може врло лако поћи за Алексу, и трзах се при помисли на то; ја појмих да не треба да седим скрштених руку, да не треба да дозволим да она оде за њ.. Али како“... И како, пре свега, да се ишчупам одавде 7 Какав разлог да наведем своме одласку, како да оправдам тај свој тако нагли одлазак пред тетком и течом 7 Чудновато! Ја бејах у срцу, у души решен на све; ја се бејах решио, — да, заиста, бејах се решио, ни мање ни више, него да се оженим њоме, Гилом; ја бејах бацио за