Srpski književni glasnik

248 СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

леђа све оно што ће моји родитељи, отац и мати, и остала родбина о томе рећи. Густи, зелени · шумарци, цвркут тица, горе високо ведро плаво небо, а ја и она сами скривени, на зеленој трави — таква слика беше ми непрестано пред очима, и ја ни за шта друго не хтедох да знам. Ах, ја тако слатко сањах!..

И све то, све те лепе жеље, сви ти лепи снови, све то може да оде у ветар. Ја замишљах Алексу с њом; замишљах разговор, шалу између њих двоје; он је задиркује, а она се смеје; онда је пита хоће ли да пође за њ, а она, Гила, мисли се, смеши, оборила очи, као да не зна шта ће, и, и... Трзах се, и грчевито стисках руком оно за шта бих ухватио.

А да ми јад буде већи, као да нарочито и само време иђаше на руку. Настадоше неки кишовити дани, облаци густи притискоше небо, лије киша; ветар духне, а лисје мокро шушти. Никуд ни маћи. По цео дан сам у соби. Тетка у први мах долажаше, па почињаше. разговор од сваке руке, али мене њезин разговор ни мало не занимаше. Какав разговор! Где су моје мисли, а о чему она. говори!...

Ах, како мучне дане преживљавах тада! Не знађах шта. ћу, не знађах куда ћу. Узимах перо и хартију, па писах, нарицах; у мислима се обраћах Punu; дрхтах срцем пуним љубави; срцем и душом, из даљине, кроз мутно, влажно време, преклињах је. «Осети, разуми да те волим,

да лудим, умирем за тобом. Не дај осмеха, не дај срца.

другоме, јер даш ли га другоме...»

Тамо, на оној страни где је наше село, уздигло се једно повеће брдо. Једва се од густих облака види; густи сблаци врх му обвили. Ту, где је од прилике тај врх, час по час севају муње, а за тим мумла и грми. И отуд кад се гледа, отуд из нашег села, види се врх овога брда. И мени долази на памет, па се питам, да ли и она сада у овом тренутку случајно не гледа у овај врх. «Шта ли раде миле очи 7 да ли овамо гледају 7 Да ли ти је памет за мном, да ли срце за мном жуди 7...»

(АИ