Srpski književni glasnik

Paaa. 249

Четвртог дана после подне изведри се, и сунце ограну. Мени као неки велики терет да се скиде се душе и дође ми чисто лакше Саопштих тетки и течи да ћу сутра дан да идем. Они као да немађаху ништа против тога. Тетка, усиљавајући се да изгледа равнодушна, примети: да нисам требало ни да долазим, кад више тетку не волим. Али ја томе не обраћах пажње. Мени као да беше главно, да се само једном одатле ишчупам. Све остало беше за мене без икакве вредности.

Сутра дан заиста пораних што сам раније могао. Сунце тек што беше изгрејало. Насип још влажан, али оцеднут, те ми чисто мило газити меку земљу. Баздух чист, ветрић пирка.. Хеј, како ли сам се осећао тада, сам на насипу на високим брдима покривеним ситном гором, и с погледом упртим у плаву даљину.

Пред подне стигох у село. Кад прођох поред Гилине куће, не спазих никога. Изгледаше ми све као нешто давно остављено, као да сам пре неколико, не дана, већ година, одавде отишао, па се сад враћам.

Код куће затекох и оца и мајку. Таман беху сели да ручају. Кад ме спазише, они се изненадише. Чуђаху се што се тако брзо враћам. Зар ми код тетке није било добро 7 и како да пусти она мене тако брзо да одем 7

«Воли он код своје мајке», рече разнежено мајка.

Отац ћуташе.

Тога дана у вече, чим дође Сима, издвојих се насамо с њим, и саопштих му да сам се решио, и то најозбиљније решио, да узмем Гилу. Он ме зачуђено гледаше неколико тренутака, и као да не умеђаше ни једне речи да прозбори.

«Истину велиш 7 упита ме након кратког ћутања. Одлука моја на један тако важан корак као да га и сувише изненади. Њему се чињаше као да је пречуо, те с тога очекиваше да још једном поновим оно што му већ једном казах.

— Истину ти велим, рекох. На то сам се најоз-