Srpski književni glasnik

Г илаА. 251

прека која се не може ни уклонити ни прескочити. Не знађах шта да му одговорим на ово његово последње питање, и онда се одједанпут љутито осекох на њ и назвах ове његове примедбе које ми учини, једним празним бенетањем. «Ти ништа друго и не знаш, рекох му, него само да мислиш о ономе што не ваља...

— Ама знаш, ја тек велим.., поче он збуњено.

— Не знаш ти ништа, рекох му сад одлучно. Слушај ти шта ја теби кажем, Ја хоћу да узмем Гилу, и према томе гледај да одмах урадиш шта треба».

Сиромах Сима! И тада као и увек не наљути се, не увреди га ни мало моја осорљивост; он се стаде трудити да ме одљути, дајући ми у исто време реч да ће према овоме што сам му сад казао учинити од своје стране све што може. Па ипак као да се нешто двоумљаше. Он као да са више обазривости посматраше ову моју одлуку, и као да више мишљаше о мојој будућности него ли и ја сам. Он, познавах му лепо на лицу, као да очекиваше "да му још нешто кажем, као да се надаше да ћу се ја предомислити, да ћу ја своју одлуку променити.

«Ja нисам знао, рече отежући, да ти баш озбиљно мислиш. Мислим, шалиш се. Али кад си се решио...»

Текнуше ме ове речи, нарочито ово последње што рече: «кад си се решио», и изгубих се сав у мислима.

Ствар ми се заиста учини врло важна, и разумех да о њој треба добро размислити. Ја се с њом, Гилом, спајам за навек, она постаје моја жена, а ја њен муж.. Мени се поче јављати у памети све оно што сам дотле био запазио од живота између мужа и жене, нарочито онде на селу; изађе ми пред очи свадба, — ја младожења а Гила невеста, — и осетих неки стид. ЗамишљаЈући тако себе и њу, одох замишљати како ће и остала лица онде из села изгледати том приликом. И видех поЈедине онде из села како се под“мехују моме оцу. «Твој син тако сврши науке!» веле они оцу. А отац“... Њега не смедох ни да замислим.