Srpski književni glasnik

959 СРпски Књижевни Гласник.

Али то беше само један мали пропланак, на брегу који је сав обрастао густом гором. Густом, мрачном, непроходном гором кретаху се моје мисли. Брзо заборавих на све ово о чему мало час мишљах, и одох мислити о ономе за чим сам жудео; подадох се сјатким замишљајима, слатким сликама из будућег живота мога и Гилиног, из оног живота када она буде моја. Да! Оженићу се, — или не!.. Зашто то, зашто та peda? Довољно. је да она буде моја, само моја, да оне очи што опијају, што заносе гледају само мене, да је она увек крај мене.

Или зар да дозволим да оде за другога, да оде за оног Алексу7 Он да је грли, он да је љуби, њега да гледа она, његова да буде... Живот... Какав живот! То беше једна ситница у мојим очима, једна сувише ситна жртва. према ономе за чим ми срце жуђаше. На што ми живот без ње7 Зашта имам да живим 2... Оно сунце сјајно на ведром плавом небу, изнад ове лепе земље окићене луговима и ливадама, овај сјајни, чисти простор између неба и земље, овај свежи поветарац што ми мреи косу и милује ме по лицу — смем ли све то да замислим, а у исто време да замислим и то да она није моја7 Смем ли да замислим ову земљу, све ово што ме окружава, и себе, се помишљу у исто време да је она отишла Ba друpora, да није моја7 Долазих у мислима дотле, и само дотле; даље не смедох, већ се трзах, и хватах руком за чело, стежући га и трљајући га грчевито..

XII.

Сима ми обећа да ће одмах, још тога вечера, отићи и састати се с Гилом, те да јој саопшти моју одлуку. Али му се не указа прилика да оде; узалуд он окреташе од сваке руке, и ваздан нађе изговора да оде од куће, али га отац не пусти.

«Да. се спава одмах, па сутра рано на посао, рече отац, и тиме прекиде сваки даљи говор о томе.

— Онда сутра! дошану ми Сима, кад пође да спава.