Srpski književni glasnik

Р,

Г ИЛА. 258

— Да не буде доцкан7 приметих полако. Нека црна слутња. поче ми се одједанпут увлачити у душу. Учини ми се да ће сутра све бити доцкан.

— Море, како доцкан! Не бој се! Неће ти је нико отети», рече ми он полако, насмејавши се.

Али слаба утеха то беше за мене.

Целе ноћи не тренух. Одби ми се сан, па никако очи да склопим. У први мах и не обратих пажњу на. то, бејах пустио на вољу мислима. Али мислима никад краја. Овлада ноћ у велико, умири се цело село, нигде гласа, све заспа, а ја још будан. Бејах уморан телом, осећах да ми се спава, али не могох. Непрестано ми она пред очима, и непрестано неко чудно страховање да она не оде, и то ни за кога другога, већ баш за оног Алексу. Од тога као да једино страховах.

Једва у зору као мало склопих очи. Заспах.. Али то беше страшан сан. И данас се још живо сећам тога сна, још ме хвата нека језа од њега. Као нека туђа рука држи пиштољ преда мном. Али не, ја то не сањах, то беше права. јава. Као на јави ја гледах ту руку; и та рука, ма да ми се чињаше туђа, не беше туђа, већ моја. Ено на њој претен моје покојне бабе, који ми је пред своју смрт дала, а пиштољ, то је један од она два што су још од покојног деде остали и што тамо у малој соби стоје у кубурима, обешени о чивилук. Беше ми познато и једно и друго; и то као да ми увелича страх, то што сам знао да је рука моја, а она ми ипак изгледа као туђа. И та рука, сама рука, јер ништа друго осим ње не видех, окреће пиштољ, окреће га право мени у чело, онда креше; пиштољ пуче, и ја падох — и разбудих се... Срце ми куцане тако силно да сам лепо могао чути како удара у прса. Осећах неки велики, непојмљиви страх од сна, од своје сопствене руке; дрктах сав. У ужасном страху, сумануто, тргох шареницу, и намакох је на главу. Да ce сакријем! Од чега

Једва после неколико тренутака дођох к себи, и усуJX се, те скидох шареницу с главе. Дигох се, и погле-