Srpski književni glasnik

ЕВГЕНИЈА ГРАНДЕ. 255

јаше јако свећом осветљено. Виноградар је с тешком муком одржавао обичну мирноћу на свом лицу. У осталом, сваки ће моћи себи представити то удешено лице овога човека кад прочита трагично пиемо које иде.

«Драги брате, биће скоро двадесет и три године како се нисмо видели. Моја женидба била је повод нашем последњем састанку, после кога смо се растали весели обојица. Запста, ја нисам могао предвидети да ће доћи дан кад ћеш ти морати бити заштитечк и потпора наше фамилије, чијој си се срећи и напретку тада толико радовао. Кад будеш читао ово писмо мене више неће бити. Ја сам био у таквом положају да нисам хтео преживети срамоту банкротства. Држао сам се на ивици провале до последњега тренутка, надајући се непрестано да ћу испливати. Бише не могу. Банкротство мога банкара и Рогена, мога бележника, лишило ме је и последњих средстава и оставило без игде ичега. Ја сам толико несрећан да дугујем близу четири милиона, а нисам у стању понудити повериоцима више од двадесет и пет за сто. Моја вина на стоваришту падају у овом тренутку страховито у цени, благодарећи изобиљу и каквоћи ваших бераба. Кроз три дана Париз ће рећи: «Г. Гранде је био лупеж!» Ја, човек поштен, бићу увијен у покров бешчашћа. Своме сину узимам и име које сам окаљао и имање његове матере. Ово несрећно дете, које необично волим, не зна ништа о свему овоме. Ми смо врло нежно рекли једно другом збогом. на растанку. Он, на срећу, није знао да су се последњи таласи мога живота изливали кад сам се с њим опраштао. Да ме неће проклињати једнога дана“ Брате, обрате мој, проклетство наше деце страшна. је ствар! она се могу жалити на наше; против њиховог жалбе нема. Гранде, ти си мој старији брат, ти си дужан да ме заштитиш: заузми се да Шарл не каже ни једну горку реч на моме гробу! Драги брате, да ти пишем својом крвљу HM својим сузама, не би било толико бола колико га има у овом писму; јер ја бих плакао, лио крваве сузе, умро,