Srpski književni glasnik

ЕВГЕНИЈА ГРАНДЕ. 257

ако хоће да послуша глас свога оца, који би њега ради волео да устане за часак из гроба, нека отпутује, нека иде у Индију Драги брате, Шарл је младић поштен и одважан: ако му помогнеш да спреми мало робе, он би пре умро но што би пропустио да ти врати новац који ћеш му дати на зајам; јер ти ћеш му га дати, Гранде! Ако му не даш, савест ће те гристи. Ах! кад моје дете не би нашло помоћи и љубави код тебе, ја бих вечито молио Бога да ти се освети за твоју неосетљивост. Да сам могао спасти шта било од готовине, ја сам имао потпуно права да му дам што год на рачун имања његове матере; али плаћања при концу месеца исцрпла су све моје изворе. Ја сам желео не умрети са сумњом у души о судбини свога детета; желео сам да у кратком и топлом последњем руковању с тобом осетим свето обећање твоје, које би ме загрејало; али немам времена. Док Шарл путује ја сам приморан да састављам свој билане. Трудим се да, с искреношћу којом су се увек одликовали моји послови, докажем да у мојој пропасти нема ни кривице ни непоштења. Зар то не значи бринути се о Шарлу7 — Збогом, драги брате. Нека те сви Божји благослови прате за племенито старатељство које ти поверавам и кога се ти примаш, ја не сумњам у то. Један глас вечито ће се молити Богу за тебе у свету у који ћемо сви једнога дана и у коме се ја већ налазим.

ВиктоР-Анж-Виљем ГРАНДЕ».

— Зар ви више не играте7 рече чича Гранде, савијајући пиемо тачно по истим превојима и остављајући га у џеп од свога преника. Он погледа свога синовца с изразом понизним и бојажљивим, под којим је прикривао своје узбуђење и своје рачуне. — Јесте ли се огрејали 2

— Врло добро, драги стриче.

— А где су ми жена и кћи 7 рече стриц заборављајући већ да му синовац треба да ноћи код њега.

У том тренутку вратише се Евгенија и госпођа Гранде.

1